U potrazi za skrivenom blagom, Umetnički pres karavan došao je do velikog otkrića ‒ gline koja podmlađuje i produžava život. Šta krije Potpećka pećina? Zašto su gajde važne za srpski narod? Da li su one keltski ili srpski instrument? Kako je ekipa Karavana došla do imena prve srpske lokomotive i gde se ona nalazi? Kakva je veza između Arilja i Švajcarske? Gde je snimana kultna domaća serija VIŠE OD IGRE? U čemu je tajna crkve brvnare u Sečoj Reci? Odgovore na ova pitanja saznaćete u putopisnoj reportaži INDIJANA DŽONS U ZAPADNOJ SRBIJI 2. DEO.
Polazak karavana iz Beograda za Kosjerić pratila je neprekidna kiša. Uprkos vremenu, nama kao da je sijalo prolećno sunce. Provalu oblaka doživeli smo kao prirodno čišćenje od nagomilanih nevidljivih slojeva velegradskog meteža, koji nas čini težim i sporijim. Nebeske kapi spirale su skramu po skramu tereta i briga sa naših pleća postepeno nas vraćajući prirodnom stanju. Duša u čoveku oseti lakoću. Neispoljena iskra radosti, koja čuči u svakome od nas, počela je nesmetano da gori. Strpljivo je čekala dugo traženu čarobnu šibicu životnog entuzijazma. Njoj je bio dovoljan dodir da u nama zatinja plamičak lepote. On nam je ponovo osvetlio, u tami naših životnih problema, pomalo zaboravljeno skriveno blago, kojim je svaki čovek od rođenja darovan. U atmosferu je prostrujala energija koja je obećavala nezaboravne trenutke boravka u raznim mestima zapadne Srbije.
Prvo mesto koje smo posetili na proputovanju zapadnom Srbijom bio je Kosjerić. Ušli smo u Turski han. Unutrašnjost prostora verodostojna je dobu vladavine Osmanlija. Utisak je bio da smo zatekli ljude iz 19. veka u svojim svakodnevnim aktivnostima, a mi, njihovi savremenici, našli smo se u ulozi putnika namernika. Deca koja nas dočekaše u narodnim nošnjama sa hlebom i solju nekako su tiho, nenadano, izmamila spontane osmehe na našim licima. Taj tradicionalni čin dobrodošlice i gostoprimstva dodatno je odobrovoljio sve učesnike Karavana. Kad je jedan od domaćina zasvirao gajde, osetili smo pripadnost i arhetipsku povezanost između zvuka koje su proizvele, tog momenta, koji je spojio prošlost, sadašnjost i budućnost, prostora u kom smo se zatekli i nadahnuća predaka koji se u svoje vreme krepiše izvornom muzikom. U prilog svemu doživljenom prispela je i korisna infomacija koju dobismo od gajdaša ‒ da su gajde srpski instrument. Ovo saznanje bez sumnje se prirodno uklopilo u naš um na osnovu ambijenta i doživljaja. Istina je da su slavu ovog divnog instrumenta proneli Kelti. Oni su ih doveli do savršenstva, ali činjenica je da su gajde poneli iz naših krajeva. Praiskonski gen u Srbinu kvrcne i prepozna interesovanje za gajde, što je slučaj i sa našim domaćinom iz Kosjerića. Kad su Englezi ponosni na svoju zemlju kao kolevku fudbala, zašto Srbi da se ne diče svojom zemljom kao postojbinom gajdi? Mesto je dobilo ime po Antoniju Kosjeru, koji je sa Cetinja došao u ovaj deo zapadne Srbije. Kosjerić je za današnje prilike naseljen‒ 12.000 stanovnika daje nadu u bolje sutra.
Odlazak u Seču Reku zapamćen je po crkvi brvnari. Posvećena je Svetom Velikomučeniku Georgiju. Ovu duhovnu lepoticu je 1812. godine podigao verujući narod ovog kraja. Unutrašnjost brvnare neobično je lepa. Odiše duhovnom svežinom uprkos očiglednoj starosti, te joj ova, samo naizgled, suprotnost, daje dodatnu draž. Naša crkva od drveta diše svojim plućima stapajući se sa okolnom šumom. Kao da je iznikla i porasla poput prirodne tvorevine. Drvena građa obogaćuje je i puni kiseonikom, koji u vidu jedva čujnog lahora preporodi svako ljudsko biće koje u nju zađe. Spomenici oko crkve urađeni su na originalan način, i u potpunosti pripadaju vizuelnoj celini ovog neobičnog duhovnog zdanja. Postavljeni su u periodu od 1912. do 1918. godine, u čast ljudi koji su dali svoje živote braneći otadžbinu. Zbog šarolikosti boja u koje su se ovi zapisi o hrabrim precima odenuli, nismo osetili ni trunku žalosti, već neku radosnu setu koja budi tihi ponos.
Put Umetničkog pres karavana koji smo sledili doveo nas je do Požege. Železnicki muzej u Požegi više je nego atraktivan. Svaki delić ovog muzeja ima neki svoj pečat i daje mu smisao. Imaš doživljaj da sve što je tu izloženo, može svakog trenutka da se pokrene. Današnji čovek teško može ostati ravnodušan kad mu se pogled magnetski zaustavi na železničkim kolima Franca Jozefa iz doba Austrougarske monarhije. Očekuješ zvuk lokomotive, njeno pištanje. Kad dođeš do prve srpske lokomotive, koja je razvijala brzinu i do 30 km/h, poželiš da uđeš u nju, što su članovi Karavana, ne časeći časa, i učinili. Dobila je ime u čast Kralja Milana. Došavši do čekaonice iz dvadesetih godina prošlog veka, u čoveku se probudi mašta koja daje sliku žagora ljudi koji su ovom prostoru u amanet ostavili životvorno strujanje koje svedoči o tempu svakidašnjice nekog prošlog vremena.
Koliko je naša zemlja puna iznenađenja i naizgled nespojivog, dokaz je selo Prilipac, na 6 km od Požege. Likovnu koloniju u ovom selu, neobičnu simbiozu vere, umetnosti, seoskog života i narodnog gostoprimstva, osnovao je mesni paroh Milan Popović. Od 1995. godine Međunarodna likovna kolonija u Prilipcu zaštitni je znak ovog kraja. Nalazi se pored Crkve rođenja Presvete Bogorodice iz 14. veka, zadužbine kneza Lazara. Crkva i selo su istorijskim i simboličnim preplitanjem događaja povezani sa sukobom velikaša Nikole Altomanovića, po narodnom predanju poznatog kao nasilnika, i Lazara Hrebeljanovića. Nedaleko od mesta gde se odigrao boj, tadašnji knez, potonji car, sagradio je crkvu u znak zahvalnosti Bogu što je ostao živ i pobedio u borbi. Dao joj je ime Prilipac, po mestu svog rođenja, a sredinom 19. veka po odluci sreskog načelnika i žitelja, selo uzima ime Crkve. Posebno je interesantno da meštani tokom poljoprivrednih radova, i u današnje vreme, iskopavaju delove tadašnje ratne opreme. Ovo saznanje Prilipcu daje dozu mistike i nečeg neizrecivo privlačnog što ne možemo imenovati nekom poznatom rečju. U porti Crkve smešten je prelep konak, svratište brojnih slikara i vajara, kako iz Srbije, tako i iz istočne i zapadne Evrope. Tu se svake godine na Malu Gospojinu, crkvenu slavu, održava Međunarodna slikarska kolonija. Sledećih desetak dana, okolni šljivici, pašnjaci i livade postaju dom umetnika u selu koje se srodilo sa slikarima.
Kormilo Umetničkog pres karavana reklo je ‒ Idemo u Arilje! To je duhovni centar naroda ovog kraja. Crkva Svetog Ahilija je srednjovekovna svetinja i mesto okupljanja i sabranja svih ljudi dobre volje. Zadužbina je Kralja Dragutina iz 13. veka. Najveća znamenitost ovog hrama je Plavi anđeo. Deo kompozicije Blagovesti budi pažnju, kao i ikona Isusa Hrista, koja je dobila nagradu za vizuelni identitet u Parizu. Blagodaću je osvetila grad svetlosti i umetnosti. Hram prati jedno nesvakidašnje predanje ‒ Naime, na freskama gde nedostaje deo lica i očiju, skidana je boja. Ljudi su verovali da je u pitanju isceliteljski prah, naročito za slabovide. Ko je imao veru, njemu je prah bivao na ozdravljenje. Istinita svedočanstva o ozdravljenju nagnala su mnoge nevoljnike put Arilja, a vest o čudu nosili su u svoja sela. Ironija koja prati Arilje jeste da ga zbog prirodne lepote i panoramskog izgleda žargonski zovu „Mala Švajcarska”, iako je istovremeno jedna od pet najsiromašnijih opština u Srbiji. To samo kod nas može ‒ da živis u najsiromašnijoj ᾿Švici᾿. Dakle, u Srbiji su svakojaka čuda moguća, da mesto nazoveš po bogatoj zemlji, a da u njemu jedva preživljavaš. Arilje raspolaže širokom lepezom iznenađenja, koja smo počeli da shvatamo prirodnim. Ponudili su nas napitkom koji je za nas bio nepoznanica. Okusili smo patent ovog kraja ‒ rakiju od nane, takozvanu „nanovaču”. Meštani Arilja nas nisu slagali da već prvi gutljaj budi optimizam, preobražava sve loše iznutra na dobro spolja. Tako je i bilo. Zašto? Odgovor na ovo pitanje nemamo i ne znamo. Na neki nepojmljiv način uživamo u ovoj vrsti neznanja. Običajno pravo nam govori da se dejstvo ovih efekata ne otkriva tek tako. To je tajna. Poštujemo njenu snagu i moć. U njoj je velika draž, krije se srž. Moje skromno iskustvo u vezi sa nanom bio je samo čaj od nje. Eto, pretvorilo se u iskustvo nataloženo slojevima nanovače.
U blizini Arilja je i manastir Klisura, zadužbina Svetog Save iz 12. veka. Dobio je naziv zbog geografskog položaja. Prilazak manastiru ostavlja čoveka bez teksta. Bili smo zadivljeni prirodnim lepotama u kojima je manastir ušuškan. Nalazi se u samom središtu, za naše prilike nesvakidašnje očuvanog, zelenog pojasa. Deluje kao da je božjom rukom izvajan i odozgo spušten kraseći duže vreme netaknutu zelenu oazu. Krajem 19. veka, jedan deo manastira bio je ratna bolnica i biblioteka. Podaci pričaju o burnoj prošlosti i strahotama koje su prevaziđene zubom vremena, koji je ovog puta nagrizao i otklonio slojeve teških događaja. Duhovna snaga manastira i njenog ktitora maltene je u tolikoj meri opipljiva da utiče i obnavlja, kako ljude, tako i svaki kamen od koga je Klisura sazdana.
Karavan je nastavio u dalje pohode po zapadnoj Srbiji. Sve dublje zalazeći unutar nje, obreli smo se u Ivanjici. Na prvi pogled nas je osvojila. Smeštena je u blizini Javora i Golije, obavijena ruralnim ruhom, a unutar nje se živi urbano. Planinske lepotice tako su nadvijene nad gradom da predstavljaju njegove prirodne bedeme vršeći ulogu večnih čuvara Ivanjice. Golija i Javor simbolišu tvrđave kojima je Ivanjica opasana. Boemski deo grada čini duga ulica koja se prostire po središnjici Ivanjice. U njoj se nalaze kafići i restorani oslonjeni jedni na druge u kojima je živa muzika aktivna usred bela dana. Sve to zajedno Ivanjici daje boemsku notu. Stoga, ne čudi da je u ovom mestu snimana kultna serija Više od igre. Ivanjica je poznata po Nušićijadi, a neobičnost je da tih dana ceo grad dobija novi izgled. Svi ljudi su obučeni u narodne nošnje i odeću koja je pratila modu vremena u kojem je živeo i stvarao Branislav Nušić. Svaki meštanin ima svoju ulogu u Nušićevim danima ‒ festival koji simboliše i čuva kulturno istorijski identitet. Nušićijada je uistinu karneval koji je više od igre. Ko ga je iskusio, biva bogatiji za jedan novootkriveni horizont, za TO NEŠTO što se ne može rečima dočarati.
Pri ulasku u staru hidrocentralu „Moravica”, sagrađenu 1911. godine, jednoj od članica našeg karavana umetnosti desio se interesantan gaf. Od čestih ulazaka u duhovna zdanja, vođena novostečenom navikom, automatski se prekrstila pri ulasku u hidrocentralu. Taj potez je razgalio preostali deo putujuće ekipe, a vodiče koji su nas dočekali pomalo zbunio. To je dodatno ulilo pozitivnu energiju i stvorilo materijal za šalu iz kojeg je nastala inspiracija za dalje šegačenje ‒ koje nije prestajalo do povratka u Beograd. U centru Ivanjice, na samo 50 metara jedan od drugog, nalaze se dva simbola dve suprotstavljene ideologije. Slika partizana u NOB-u, koju je maestralno naslikao čuveni Titov slikar Đordje Andrejević Kun, i spomenik generalu Dragoljubu Draži Mihajloviću, koji je rodom iz Ivanjice. Nijedan od simbola nije oskrnavljen, što je uspeh s obzirom na tradicionalnu srpsku neslogu i ostrašćenost. Ivanjičani su nam dali nadu da su čuda moguća, te da i Srbi mogu da se rvu sa svojim slabostima. Ko zna, možda se ovaj narod jednog dana izdigne iznad niskih pobuda. Ivanjica je to pokazala na delu. U prilog rečenom govori činjenica da ovde sve protiče u miru i atmosferi prihvatanja obe strane istorijske stvarnosti. Ivanjički recept glasi ‒ obnova narodnog predanja, povratak na početak izvornoj duhovnosti, čast pobednicima uz uvažavanje poraženih, negovanje viteške karakteristike koje su u biću ovog naroda i umeće slušanja dobronamernih i mudrih narodnih ljudi skovanih od prirodnog autoriteta. Zvuči jednostavno i lako primenjivo, na prvo slušanje, ovaj lekoviti ivanjički narodni lek. Međutim, u realnosti je sasvim drugačija slika na terenu. Primećujemo njegovu nestašicu, kako u apotekama, tako na ulicama i pijacama.
Prilazak Potpećkoj pećini obećavao je nešto novo. Nismo mogli da dokučimo šta je to. Samo smo znali da idemo u susret nepoznatom. Oprezno smo kročili u pećinsko predvorje. Sporim hodom i otvorenog uma jasnije smo osetili pećinsku klimu ‒ hladnoću koja ne reže, već poseduje lahor svežine koja blaži. Pećina je kao živo biće, što se više krećeš kroz nju i što si dobronamerniji prema njoj, ona ti se više otkriva i priča ti o sebi slikom koju ti pruža nagrađujući te veličanstvenim prizorima. Naš domaćin i pećinski vodič je te slike pećinskih remek-dela pečatio rečima upotpunjujući nam vizuelnu celinu. Videli smo najveću pećinsku dvoranu, punu pećinskog nakita stalaktita i stalagnita. Došli smo do dvorane koja se zove „Snežana i sedam patuljaka”, što je pojačalo naš utisak da smo otvorenih očiju ušli u bajku. Naziv je dobila po obliku osam stalaktita koji podsećaju na devojku i male ljude oko nje. Pećina ima i svog duha Kaspera, s obzirom na to da je jedan deo stene oblikovan kao da je rukom nacrtan. Mala čuda svakodnevice nastavila su se ulaskom u Zmajevu salu. Kada smo slušali o zmajevim glavama pre ulaska u ovu salu, delovalo je kao da smo pod uticajem trenutne zanesenosti prethodnih viđenja. Možda je duži boravak u pećinskoj utrobi ostavio u zalog neku posledicu, trag koga nismo svesni. Pomislili smo da nas nisu zaposela pećinska priviđenja, ali po ulasku u Zmajevu sobu nekako se na prvi pogled u maštu umešala stvarnost. Iskušenje koje nas je prethodno pokolebalo nestalo je kao rukom odnešeno. Potpećka pećina izvajala je zmajeve glave u svojim stenama. Po predanju koje se prenosilo sa kolena na koleno u ovoj sali boravili su zmajevi jer im se na tom mestu nalazio izvor.
U ovom avanturističkom pohodu dolazilo je do faza da nam je neki sadržaj bivao očima neshvatljiv, umu neprihvatljiv. U tim trenucima praznog hoda, Pećina je priticala upomoć. Naime, ona je nastavila da nam otkriva svoje tajne kroz reči vodiča. Saznali smo da boravkom u delu koji je obogaćen glinom, čovek sebi produžava život za čitav jedan dan. Svakim novim ulaskom, dodajemo sebi dan života više. Da u ovoj priči ima istine, uverili smo se na delu, s obzirom na to da smo svi već pomalo umorni ušli u pećinu, a iz nje izašli potpuno obnovljeni. Došli smo do velikog otkrića koje smo nazvali „pećinski velnes”. Naime, glina iz pećine koju direktno stavite na lice, nakon kratkog vremena vam zategne kožu, očisti lice i skine bore, bolje nego u bilo kom gradskom salonu lepote ili spa centru. Cela grupa je namazala lice glinom mladosti, te smo u pećinskoj atmosferi jedni drugima ličili na pećinske ljude, kao iz crtaća o Fredu Kremenku. Pećinski velnes nas je u potpunosti okrepio, i to baš na nekadašnji Dan mladosti, što je dokaz da slučajnosti ne postoje, da ipak sve biva sa nekim smislom, čak i u slučajevima kad nešto deluje sasvim banalno naizgled. Lepota koincidencije nalazi se u tome da smo baš na Dan mladosti došli do saznanja o produženju mladalačkog izgleda pećinskom glinom, kao i do recepta postepene dugovečnosti, takozvanim „dan po dan”, koju nam je pećina otkrila produžavajući nam život za po jedan dan svakim novim boravkom u njoj.
Kad čovek pokrene istraživački duh, istovremeno oslobodi svoj zarobljeni tragalački dar. Životni put ga onda poput toka reke kojoj se prepustio, može dovesti do nenadanih pronalazaka, neočekivanih rešenja i odgovora na neka sebi davno postavljena životna pitanja od kojih je njegov racio u međuvremenu odustao. Teško je opisati osećaj pronalaska doskora neistraženog, tu radost otkrića u čoveku konačno prepuštenog sopstvenoj intuiciji, u kojem racio samo obrađuje utiske novootkrivenog i doživljenog. Ekipa Umetničkog pres karavana se vratila u Beograd bogatija za jedan tovar spoznaje koji nam je darovala Potpećka pećina.
Putopis napisao Borislav Petrović
Osnivač i glavna i odgovorna urednica: Slavica Hinić Kontakt: +381641212845 +381698992416 E mail: slavica.hinic@gmail.com
Osnivač: Borislav Petrović
Redakcija: Natasja Čičić (urednica) Sanja Domazet (putopisi) Borislav Petrović (putopisi) Milica Rakidžija Tijana Đorđević Saša Velimir Jelena Rakidžija (lektorka) Foto i dizajn: Uroš Marković i Stefan Hinić Izrada sajta: Vladimir Kravić Naša lokacija: